Me, mama

Pasoš za srećno detinjstvo

Dok okolo niču zabrane, a pasoši skupljaju prašinu na dnu fijoke, u meni se roje misli koje ne znaju za granice. Onog dana kada je velikim, u tišini noći kovanim, planovima svakodnevica postala tesna, odbacila sam sva očekivanja i odvrnula maštu do daske.

U meni se probudilo dete devedesetih, naviklo da od snova otima obećanja. Da ne misli na sutra, već sa obe ruke zgrabi trenutak i živi ga potpuno, onako iz petnih žila.

Slagala bih kada bih rekla da za nju nisam priželjkivala drugačije detinjstvo. Godinama sam sakupljala samo najnežnije šarene končiće da izvezem igralište za njene divlje snove, oslobođene ograničenja sankcija i rata.

Za nju sam čuvala najglasniji smeh punog dvorišta dece i kao krv crvene trešnje sa one strane komšijskog plota.

U mislima sam crtala dane suncem okupane i jendeke pune dece koja međ’ žbunjem pikiraju svoje tajno skrovište za žmurke.

Bezbroj puta sam joj na drvetu nacrtala kućicu. Zamak u njenu slavu u koji se ulazi isključivo uz posebnu milost gospodarice. Osim ako si žuta maca. Tada ti je pristup uvek slobodan.

Prednost srušenih snova je u tome što dobiješ priliku da izmaštavaš nove.

Bolje.

Jer njihov život nije naše detinjstvo vol.2, pročišćena i dopunjena verzija onoga što je nas izgradilo. Ne možemo ih trpati u kalupe po svojoj meri.

Oni su svoji ljudi. Spremaju se za drugačiji svet. Njihovo vreme obojeno je drugim tonovima. Miriše nama nepoznato. Normalno je da nas to pomalo plaši. Jer ne razumemo. Ne prepoznajemo. Nemamo u iskustvu ništa slično za šta bismo se uhvatili.

Ali ni ne treba.

Zajedno, s rukom u ruci i očima punim neba, pronaći ćemo put. Krčićemo žbunje koje nam se nađe na putu, ali staza do zvezda je tu, na dohvat ruke.

Ako zažmurimo jako i zaronimo duboko u centar sebe shvatićemo da imamo sve odgovore. Baš sve što nam je potrebno.

Ako smo zajedno.

Ako se razumemo.

Možda je telu ovog leta postalo tesno, ali mašti je itekako ostalo široko!

Džabe nam peškir pod palmom ako sreću ne umemo da pronađemo ispod dvorišnog kestena.

Do sreće se ne putuje. Ona se otkriva.

U sebi.

U svojim ljudima.

U malim stvarima.

U vrelo letnje popodne, kada svet na kratko stane, sa druge strane ograde ostavljamo sve brige i strepnje. Postoji samo to malo parče zemlje pod nogama i krošnja iznad nas.

I san.

San o večnoj ljubavi koja ne zna za početak i kraj.

San o ljubavi koja se rodila sa nama i u tajnosti rasla, rasla ispod srca dok nas naposletku nije prerasla i počela da živi neki svoj, novi život.

Ne možemo sanjati umesto njih.

Ne smemo živeti umesto njih.

Kao ni oni umesto nas.

Naše je samo da im ne sečemo krila. Da ih pustimo da lete visoko i hrabro. Da istražuju polja u potrazi za drugim pticama i da svim srcem verujemo da će biti dovoljno odvažni da se otisnu u potragu za svojom zvezdom padalicom (ili tri).

Naše je da im pripremimo udobno gnezdo i bezbedno sletanje kada dođe trenutak da se vrate dole, među nas.

A ako baš imamo sreće, baš, baš nas obasja sunce – možda odluče da nas povedu sa sobom.

Pa makar i na pecanje.

Kao bloger i dizajner vizuelnih koncepata, Bojana najveće uživanje pronalazi u oblasti dečijih soba gde spaja svoje dve ljubavi - porodične vrednosti i dizajn enterijera. Njen rad možete pratiti na Instagramu (@by.bojana) ili preko online magazina za uređenje enterijera Lepši Dom, čiji je odgovorni urednik.

Leave a Comment