MamaMe Me, mama

Kada proizvod dobije novi život, a dete novog drugara

Hej! A šta kada vas vaše dete vrati na početak? Na gradivo koje ste mislili da je uspešno završeno? Kada sav uložen trud u postavljanje ciljeva i u osvajanje istih padne u vodu? Šta onda?

Uči ga da hoda, ali oprez, ako padne, steći će strah. 

Imaj strpljenja, boleće te leđa, ali svi su to prošli, proći ćeš i ti.

Upoznaj ga sa izobiljem namirnica, a poseban akcenat stavi na one zdrave, one u zelenoj boji, ako to zavoli, ostalo ćeš lako. 

I tako, korak po korak osvajaš jedan nivo, pa sledeći… Samo se čini da ta igrica nema kraja. 🙂

Mi smo uspeli da grickamo brokoli kao da je najukusnija nugat čokolada. A od kupanja smo stvorili divne male rituale. Napravili smo sigurnu, komfornu zonu zonu i obostrano uživali. 

Vrlo brzo postali smo pravi mali obožavaoci vode, mehurića od kupke i omiljene patkice za kupanje. Postojao je samo jedan problem – kako dete ubediti da smežurani prstići moraju napolje? 

Ta prva godina u odrastanju je proticala sa lakoćom, sve je bilo u skladu sa potrebama, ali i željama najvažnijeg nam člana porodice. Često smo umeli da kažemo da smo na usluzi gospodinu… I stvarno, nije nam bilo teško, već ogromno zadovoljstvo.

Zanima me do kada mame imaju pravo da se vode kao “neiskusne mame”? Željne i spremne da poslušaju svaki savet. Do onda kada isti zvuči kao laka definicija prepisana iz priručnika o roditeljstvu? 

Ali, šta kada je pred nama neka potpuno nova lekcija? Neki zadatak krojen baš po nama, neki koji se ne može uklopiti u postojeće šablone. Mislim da se upravo tu, duboko u srcu svake majke, krije se rešenje za svaku nedoumicu. 

I evo i mi smo tu, pred potpuno novim izazovom. Ko bi pomislio da može biti tako komplikovano?!

Veče je i vreme za omiljenu zabavu pred spavanje – kupanje. Osim što, izgleda, nije. 

Dok pripremam toplu i mirišljavu kupku, nosim peškir i nezaobilaznog drugara patkicu, shvatam da nedostaje glavni član posade. Nema ga da se nestrpljivo mota oko nogu… Šta više, nema ga ni u blizini!

A-ha pomislih: “Sakrio se na staro poznato mesto, želi da se prvo igramo skrivanja”.

Međutim, igrali smo se i skrivanja, i golicanja, i pevali smo… I zamislite, sve to samo sa jednim ciljem: da bi izbegao kupanje. 

Zaista je neverovatno kako se tako brzo nađemo u velikom problemu, a da toga nismo ni svesni. Do juče je bila skroz druga priča. 

U prvi mah sam pomislila da je danas tako, jednostavno ne želi, i to je u redu. Donekle već iskusna mama, ili samo mama koja poznaje svoje dete, odmah sam popustila. Bio je vidno uzrujan, izričit u nameri da se držimo što dalje od kade. Čak se i razgovor koji teši jedva odvijao. 

Svesna činjenice da neće proći tek tako, vreme je da obučem kostim super mame i da napravim veliki preokret i promenu. Menjam sve! Samo će kada ostati na starom mestu. Ali saveznici, e u njih polažem najviše nade!

Počeću od peškira, jer voli veliki peškir sa kapuljačom. Stavi ga na glavu i trči munjevito dok se peškir viori oko njega. Ne znam da li zna za super heroje, ali ja ga baš tako doživljavam.

Pripremila sam ovaj put jedan potpuno drugačiji. Jarke, intezivnije boje od one na koju je navikao. Tamno plave, baš kao i svaki snažni slon što je. Jer ovaj peškir ima i uši tog slona, veeelike uši. Ima i kljove i repić. Oh kako će samo šašavo izgledati umotan u njega. Za početak, ljubav na prvi pogled je presudna, a onog momenta kada oseti i njegovu mekoću, tada zasigurno dobijam prvu rundu.

E sada na red dolazi glavni adut, prijatelj sa kojim ćemo razgovarati u mašti, onaj koji će nas smirivati i ohrabrivati. Cilj mi je da da zajedno učestvujemo u stvaranju tog drugara.

Simbolično biram da to bude patkica. Ovog puta, to je patkica zvana “čuvar straha” i ona će nas verno pratiti do kade i čekati da se vratimo da je prigrlimo i prepričamo dogodovštine od sapunice i balončića. 

Zajedno ćemo je napraviti od materijala koji već imamo. Iskoristiću nešto što je prerastao, nešto što smo odložili i nepravedno zaboravili. Potražila sam dragu pelenu, najmekšu koju je ikada imao. Ne sećam se da je nešto bilo slične teksture kao ta pelena. I zato baš ona. Jer ovo mora biti nešto jedinstveno, toplo i nežno, baš kao i bebina koža posle kupanja.

“Ne dušo, neću povrediti ovu pelenu!”

Iznenađeno me je gledao dok sam krojila makazama po njoj.

“Udahnućemo joj novi život, daćemo joj potpuno drugu namenu i time ćeš je duže imati uz sebe.“

Izgovarala sam samouvereno te reči i bila sigurna da ga neću izneveriti. 

“Ispašće ona baš lepa, jedna jedina, naša.” 

Sklonio je ruke sa pelene i počeli smo…

Zaista je divno jutro provesti na jorganu, seckati krpice, zašivati deo po deo, gledati kako zajedno stvaramo nešto jedinstveno i za oboje, potpuno nepoznato. Želimo da je upoznamo što pre, zato ne gubimo vreme. 

Tu je sve potrebno. Platno, makaze, konac i igla. Olovkom sam na peleni iscrtala konture patkice, pa po istom šablonu još jednom. Iskrojila, i počela zašivanje. 

Volim što je sve rađeno ručno, svaki nesavršeni bod tu je da nas podseti na ove trenutke. Spojila sam je skoro do kraja, počev od glave, preko repića, zatim ispunila mekanom vatom i završila šivenje kod stomaka. 

Da, već se vidi ko će nam se uskoro nasmešiti. Krila i kljun sam naknadno prišila, malo po sopstvenoj želji, ali sam dekorisala naravno uz odobrenje najmlađeg člana.

I gotovo! 

Zvuči tako jednostavno i znate šta, upravo to i jeste. Sve se odvijalo kroz igru, kroz sticanje nekih novih iskustava. I meni najdraže od svega, zaboravljena pelena ponovo živi, i grli nas. Sigurna sam da će nam ovo postati stalna praksa, ritual koji ćemo rado opet ponoviti.

A ako se pitate šta je sa našim problemom, koji je i pokrenuo sve ovo, brzo smo zaboravili da je i kada i bio prisutan. I zahvalna sam na tom izazovu, jer nam je probudio maštu i pružio neke nove momente. 

Ali i nove drugare bez kojih sada ni jedno kupanje ne bi mogli da zamislimo. 

Mama jednog dečaka koji je njen svet pretvorio u veliko igralište, a prostor mašte oplemenio najlepšim bojama. Dane ispunjavamo smehom i ljubavlju, a fotografijom beležimo ono što stvaramo.

Leave a Comment