MamaMe Me, mama

Išli smo u Afriku!

Petak je.

Produženi vikend pred nama.

Kujem planove kako da ga najbolje iskoristimo.

Neko kraće putovanje, izlet, završiti dugoplaniranu dekoraciju za njenu sobu i uživati u čarima obožavanih uradi sam projekata ili možda…

Taj moj užurbani tok misli prekida njeno: “Mama, je l’ sad slobodno vreme?”

Slobodno vreme? Neprimetno sam se počešala po glavi.

Šta je zapravo slobodno vreme?

Evo šta kažu definicije sa Google pretrage.

Sloboda se odnosi u opštem smislu na tvrdnju “biti slobodan” (nesputan, neograničen, nezarobljen) i označava stanje u kojem subjekt može delovati bez prisile i zabrane.

Vreme je trajan, neprekidan redosled postojanja i događaja koji se odvijaju u očigledno nepovratnom smeru od prošlosti, kroz sadašnjost ka budućnosti.

Nesputan, delovanje bez prisile, NEPOVRATAN smer…

Odzvanjale su reči.

Da li je slobodno vreme “vrsta koja izumire”?

Užurbana svakodnevica, visoki standardi koje sebi postavljamo, sve duže radno vreme, poslovi koje neretko nosimo kući, telefoni, računari, društvene mreže, filozofija “trbuhom za kruhom”…

Gde je tu ono? Gde je slobodno vreme? Možemo li ga generalizovati? Kako ga najbolje iskoristiti i koje to magične reči mogu učiniti da ga ima dovoljno i za mene i za nas?

Pitanja, pitanja, pitanja… A vreme teče.

Znam da će zvučati kao najgori kliše, ali mislim da sam u tom trenutku zaista čula zvuk paljenja sijalice iznad moje glave.

Pokušaću da, sve ono što meni lično pričinjava zadovoljstvo, stavim u njenu dimenziju. Putovanje, priroda, kreativnost na delu i glavni junak: ONA.

Ushićeno sam rekla: “Idemo u Afriku!”

Njoj ama baš ništa nije bilo jasno, a On me je pogledao onim da-li-si-ti-normalna pogledom.

Brzinsko objašnjenje (jer, vreme) i bili smo spremni, spremni da “otputujemo” na kontinent džungli, savana i pustinja, da zaplešemo u prepoznatljivom ritmu i prepustimo se neiscrpnoj inspiraciji koju ovi daleki predeli u sebi nose.

Kako zdrav razum nalaže (iako sam svesna da sve ovo baš ne zvuči zdravorazumski), počeli smo od pakovanja. Ona je sama pakovala svoje stvari. Sve što je moglo da stane u njen Elodie Details Wild Paris ranac krenulo je sa nama put Afrike.

Nisam se mešala. Za neke životne lekcije poput one “šta je sve potrebno za put na drugi kontinent” je jednostavno i suviše rano. Preponosna zbog poverenog joj velikog zadatka, pažljivo je birala društvo za put. Njen osmeh i radoznali pogled bili su mi dovoljni – idemo u dobrom smeru.

Prva stanica – savana iliti zapušteno poljanče na pola sata hoda od naše zgrade. Novi pojam u našem rečniku.

“Tu raste visoka trava, mnogo viša od one na igralištu u vrtiću. Tu žive žirafe, zebre, antilope, lavovi, gepardi i još mnooogoo drugih životinja”.

Naravno da smo ih čekali, zavirivali u svaki žbun, dodirnuli svaku treću travku i osluškivali svaki šum…

“Sigujno su otišle da spavaju”, zaključila je.

Pravo vreme za stanicu broj dva – pustinju. E, ovo je bio izazov, na svu sreću savladiv. Zalihe peska jedne od lokalnih građevinskih firmi poslužile su svrsi.

Još jedna nova reč, još jedno pojednostavljeno objašnjenje. Mnooogo peska, nema trave… Red valjanja po pesku, red ostavljanja tragova, količina peska za jedan mini zamak u patikama i još jedan afrički ekosistem je istražen.

Popodnevni odmor, nešto što najmanje volimo. Ona, jer smatra to gubljenjem dragocenog vremena, a ja jer još uvek moram da insistiram na tome. Danas, nakon cele ove zanimljive priče, zadatak je teži nego ikad.

“Spavaćemo kao Beduini”, rekoh.

“Oni su Arapi, žive u Aziji, a ne u Africi”, uskače muž diskretno, ne bi li sprečio eventualno širenje dezinformacija i dovođenje u zabludu našeg trogodišnjeg deteta.

Google, pomagaj!

Beduini su arapska nomadska plemena koja uglavnom žive u pustinjskim oblastima severne Afrike…

Jesss!!!

Vadi šator, sve moguće prostirke, prekrivače i tkanine – danas spavamo u šatoru i  to ne bilo kakvom, već onom “bedujanskom”.

Ne brinite, ovo nije strašni crni panter zalutao u našu afričku priču, to je samo naša Gara.

Iskreno, mislim da je ovaj deo putovanja pobrao najviše simpatija.

Ovo doba dana, dok spava, provedemo skoro uvek radeći “kreativne” poslove poput peglanja, prostiranja veša ili vraćanja kuhinje na fabrička podešavanja.

Ali ne i danas! Ko je još video da se u Afriku nosi pegla?! Malo Pinteresta, malo čeprkanja po mom kreativnom brlogu i imali smo nastavak naše afričke avanture.

Pravićemo lava i pozabaviti se ostalim životinjama koje žive na ovom dalekom kontinentu.

Da li je do našeg ili njenog uzbuđenja, ali čini mi se da dremka nikad kraće nije trajala.

Već sat vremena nakon beduinske avanture, bili smo na safariju. Slon, nilski konj, nosorog… Ko je najveći, a ko najmanji, ko voli vodu, a ko baš i ne, kakve tragove ostavljaju? Pitanja im nikad ne manjkaju, ali to znate i sami.

Bio je pravi trenutak da razmrdamo prstiće i upoznamo se sa kraljem svih životinja –  Gospodinom Lavom. Deo kartonske kutije, flomasteri, papir i lepak oživeli su lik ove prekrasne životinje. Mi smo uživali u timskom radu, a omiljeni sobičak je dobio novi ukras.

Ostalo je još da napravimo WOW završnicu. A šta je spektakularnije od žurke uz zvuk pravog pravcatog afričkog instrumenta (inače, uspomena sa jednog Njegovog putovanja na koju je potpuno zaboravio).

Ako ste nekad skoro čuli glasno “Išli smo u Afriku”, znajte da je to dopiralo iz našeg stana.

Naizmenično smo svirali, plesali, pevali… Sve hit do hita, oči sjajne, a srce puno. Jer smo zajedno. A to je i najvažnije, zar ne?

Polako dolazimo do kraja ove afričke avanture.

Sada bi valjalo izvući neku mudrost iz rukava, poslati neku poruku…

A meni u glavi samo: Gde putujemo sledećeg vikenda?

Mama jedne Vasje. Zaljubljenik u primenjenu umetnost, dizajn enterijera, DIY projekte, muziku... Trudi se da na kreativan način ispuni svakodnevicu kako njenu ličnu, tako i onu zajedničku. Ako bi svojoj životnoj priči trebalo da nadene neko ime, onda bi to definitivno bilo Više ideja nego vremena

Leave a Comment

Comments (2)

  1. Prepoznala sam Mashu, a nisam je upoznala, slučajno, mada sve više i češće mislim da ne postoji slučajno. I, usvojila sam je uz put. A posle ovog njenog iskoraka iz zone komfora, još više je smatram svojom i tako sam ponosna na nju. Da i sretna sam zbog Vasje! Jer ima mamu Mashu.

  2. Wow, predivan tekst! Konačno mama nepozerka koja se stvarno zabavlja sa svojim detetom i predivno piše.. Kao da sam bila sa njima.