MamaMe Me, mama

Baš tu gde jesam, lepo mi je

Sve u svoje vreme, kažu, tako je uvek i najbolje. Ostaje nam samo pitanje da li u univerzalnom poimanju vremena čuči odgovor na baš sve životne situacije. Pored toga što smo aktivni učesnici (neki više, neki malo manje) u našem vremenu, svedoci smo i da vreme mnogo više prisvaja nas, nego što mi imamo njega. A i šta možemo od vremena imati, ako nemamo potrebu i volju da ga sebi privolimo i na najbolji način iskoristimo.

Posmatrajući godine koje su iza nas zaista mogu da kažem da sam ponosna, ali i ispunjena nekom čudnovatom emocijom koju definišemo kao sreća, i to čista sreća. Svaki trenutak koji smo kao tročlana porodica proveli zajedno upotpunjuje moju viziju u vezi sa roditeljstvom, koju sam brižljivo ali i veoma oprezno gradila vremenom. Rekla bih, našli smo se i najposebnije od svega, upotpunila nas je ona, takva kakva jeste ili možda takva kakvu smo je stvorili, pažnjom i srcem negovali, podržavali i puštali, prepuštali se da nas tako mala, životom neopterećena i istinski slobodna uči uviđanju suštine. Zapravo, suštinu smo već imali, jer smo i sami ona, naša suština u malom. Bilo je neophodno samo prepoznati je u svim njenim veličinama, ponekad i skrivenu u varljivom i trošnom vremenu.

Dok imam osećaj da se čitava ova godina u nekim segmentima društva i društvenog života osipa oko nas, poput dečje kule od peska pred snažnim i neumoljivim naletima vetra i morskih talasa, koje istini na volju ove godine možemo samo da evociramo kroz proživljena sećanja, mi od šiblja i tužnog suvog drveća oslobađamo jedno mesto na kojem možemo biti i Robin Hud i Tarzan, balerine i princeze, vrtlari i cvećari, baš sve što poželimo.  Jednog dana kada se za sobom okrenemo moći ćemo da kažemo kako je to mesto od prvog dana naše vlastito i bezbedno igralište. Prostor na kojem čak i najrazličitija ograničenja imaju drugačiji prizvuk, a gde je zov za istraživanjem prirode veoma snažan.

Potreba da je zaštitimo, ali i pustimo da sama stekne veštinu osećaja ispunjenosti i hrabrosti srca, sve je veća. Pred nama su velike promene, radujemo im se, ali i strepimo pred njima. Sledi nam vrtićko razdvajanje, novi ljudi, okolnosti i situacije, a najvažnije od svega pred nama je i njena nova, životna i posebna uloga starije sestre. No, to je već priča o zajedničkom iščekivanju velike i nepoznate radosti, koja je ujedno i priča za sebe.

Upravo je tu vreme odigralo pravu kartu, bar ako posmatramo nas kao roditelje i nju kao devojčicu koja je spremna da u svoj svet pusti nekog važnog. Voljena je, vidim koliko to oseća i istinski uživa u bezbrižnosti koja je ispunjava. Ali, postoji neka posebna potreba protiv koje je teško boriti se, i ona se manifestuje kao svojevrsno akumuluranje i imaginarno skladištenje našeg potpunog prisustva u detetovim dnevnim zgodama, bez obzira na to koliko one odraslom oku mogu delovati banalno i ponovljivo. Može to biti i privid mirne savesti za dane koji slede, a u kojima će misli i pogledi nesumnjivo morati da se „dele“. 

Naravno, kako to obično i biva, vreme se postaralo da situacije i okolnosti koje ga trenutno ispunjavaju i iz šire perspektive posmatrano definišu kao „teško i ograničavajuće“, uz pomalo sebično i odraslo uplašeno „samo da prođe“, i  na koje u većoj ili manjoj meri ne možemo samo snagom volje i vlastitih misli da utičemo. Puštajući ga da prođe, prepuštamo se lutanju bez cilja. Tvoja je volja ta koja ti daje snagu da biraš sreću, da širom otvorenih očiju miluješ trenutke koji su ispunjeni spokojem, čak i kada postoji veliko i strašno ali…

Upravo tu negde, između dve goruće vatre gradiš miran svet za one koje voliš, i onako kako istinski želiš. Ponekad ti ostaje i da se duboko nad minulim ili novim danom zapitaš, da li je možda prevelika i pregusto isprepletena mreža želja i željenja, a premalo pravog života i jednostavnog življenja.  

Onda te na trenutak prene misao da li imaš prava da budeš baš srećan i blaženstvom ogrnut makar na par sati u toku dana, da li je u redu da o tome pričaš, iskreno odgovoriš kada te pitaju, i to sada kada je sve što ti je kao odrasloj jedinki poznato, kada se mračni oblak preteći pojavljuje da one maštalačke i razbarušene oblake koji te uveseljavaju svojim oblicima i likovima, otera. Praštajte mi metafore, dalje od njih kada su neke teme ipak ne umem…

Zato, na periferiji našeg grada, odakle okom možemo da ga dodirnemo, ali i ako želimo osećajem i ostalim čulima da ga izbegnemo, sa ovog mesta i to možemo. Selektujemo bitno od nebitnog, biramo ono što ima potencijal da nas usreći i ispuni, bez opterećenja da li činimo velike ili male korake, važno je da se krećemo, napred.

Tu gde je vetar drugačiji, mirniji i mirisniji, gde je pesma ptica slobodnija i opuštajuća, internet konekcija značajno oslabljena, a pesma preko dotrajalog radija moguća, tu smo. Tu smo gde i želimo da budemo, zajedno. Pomislio bi neko da je to beg od ograničavajuće realnosti u onu izmišljenu i ulepšanu. Smatram da nije, jer kako se bežanjem od onoga što u svojoj suštini jesi možeš istom tom sebi i vratiti, po mogućnosti i bolji?

Zato, ne šalim se kada kažem da mi je ispod stabla jedne višnje trenutno prijatnije i udobnije, nego bilo gde drugo.  Za mene, jednog neumoljivog sanjara i snohvaticu, desio se trenutak koji je imao tendenciju ponavljanja svaki put kada zatvorim oči. Ponavljala sam dobro poznatu i uvežbanu radnju, zatvorim oči i na kratko putujem mimo svih granica i okvira. Zamisli sada zatvorim oči i ne odlazim, tu sam gde zaista jesam i lepo mi je. Prostor mašte iznenada se izjednačio sa apsolutnim prisustvom na jednom mestu i u datom trenutku.

Od naizgled malih i svakodnevnih aktivnosti stvaramo atmosferu koja nam prija i koja nas okuplja, i snaži. Možda je to nova konstanta u našim životima, zato joj pristupamo nežno i radosno.     

Između voćnjaka i vinograda, plodnih njiva i pašnjaka, retkih prolaznika i ljudi koji će do vas svratiti samo da vam plodove svog rada u vidu najsočnijih jabuka ili nektarina donesu, tu su izmaštali i izmestili paralelnu stvarnost, i neophodni mir.

Raduje me što piknik, kao vid zajedničkog obedovanja na otvorenom prostoru za nas već dugo nije izlet iz svojevrsne realnosti, već veoma česta i radosna pojava, slobodno mogu da kažem i da je svakodnevna. Zato nam za organizovanje istog nije neophodno mnogo vremena, nema logističke i opterećujuće pripreme, lišeno je stresa i sluti na prisutnost u datom trenutku.

Zajednički donosimo odluke šta ćemo pripremati, a i u samom procesu pripreme imam pravog malog pomoćnika. Upravo su to momenti koji svakom danu daju posebnu notu i vedrinu. Tu smo i ne žurimo nigde.

Naučila me je da u svemu mogu da pronađem trag lepog, baš kao što mi je pokazala kako se odrasta, a ipak ostaje srećno dete.

Majka i supruga koja kroz fotografije evocira sećanje na detinjstvo i davne uspomene. Pomalo nespretno, ispisujem i Priču o nama. Fotografijom prikazujem deo svakodnevice, ali ono najlepše i najvrednije ipak čuvam samo za nas. Veliki ljubitelj pisane reči, ali i ćutolog, koji poseže za fotografijom u onom trenutku kada reči ne mogu da se izjednače sa emocijom.

Leave a Comment